Skripta iz narodne književnosti
Narodni guslar Veselin Dacic--Zenidba bega Ljubovica
➡ ♥♥♥ Link: Ženidba bega ljubovića
Ekselencija Vladimir Radulović, ministar — savjetnik pri istoj ambasadi Predrag Stamatović i druga sekretarica ambasade Milena Šofranac. Guslanje učio od oca Mustafe Čudni su životni putevi Faka Ličine; kada mu je bilo šest mjeseci — roditelji su odlučili da se razvedu. Te svoje dileme on opisuje u svojoj poslanici Peku Pavloviæu, koja je objavljena tek 1971.
I sandžačke krajišnice obiluju ponavljanjem opštih mjesta, opisima junaka i njihovih konja odjeće, oružja i opreme , opisima predjela i mejdana, tako da su u umjetničkom smislu to najdovršeniji segmenti pjesme, dok samo odabrani pjevači unose u njih nove riječi i slike, nova poređenja i stilsko-jezičke obrte, i to najčešće u trenutku izvođenja i nadahnuća, ponesenošću epskom snagom koja ispunjava pjevača pred mnoštvom slušalaca koji gutaju svaku njegovu riječ. Ta slika izdvajanja Marka Miljanova Popoviæa nad svijem Crnogorcima dovršavana je uzdizanjem njegovog otpora kralju Nikoli. Poče palit', sav se pomamio, Kao da mu tko otca ubio. Treća verzija koju sam zabilježio od Rustema Muminovića iz Plava je nešto kraća, ali je kompoziciono preglednija i bolja, mada i ona sadrži dosta istovjetnih stihova iz pomenute dvije pjesme, ličnosti i mjesto događanja radnje.
Ženidba - Opet oni o neviri rade, oko Sinja meterize grade.
Projekat Rastko - Cetinje Crna Gora od kraja XV veka do 1914. Korigovana i lektorisana verzija sa nekadašnjeg sajta Ministarstva za Srbe van Srbije Mala srpska biblioteka Prvi deo Sa dolaskom Turaka u Zetu, Brda i Primorje krajem 15. Prve pojave islamizacije i turèenja uticale su na stvaranje novog feudalnog sloja. Jaèanje vlaških katuna, patrijarhalne kulture i posrbljavanje dela Vlaha i Arbanasa, pogodovalo je konstituisanju plemena i osobenom plemenskom naèinu života, koji æe se zadržati vekovima. Turci su oblast Ðuraða Crnojeviæa za koju se odomaæilo ime Crna Gora prikljuèili skadarskom sandžakbegu, koji je upravljao preko svog subaše vojvode , èije je sedište bilo u Žabljaku Zeta. Turske vojne posade nalazile su se još u Podgorici i Medunu. Sa ova tri mesta oni su uspešno kontrolisali dolinu Zete i Moraèe, kao i Brda. Cela Crna Gora bila je pod jurisdikcijom kadije. Tada je podeljena na sedam nahija Žuta, Malonšiæi, Pješivci, Cetinje, Rijeka i Crmnica. Imena ovih nahija nalaze se u defteru iz 1523. Tada su izmenjene i obaveze naroda prema turskoj, centralnoj vlasti. To je znaèilo da svaka kuæa tada ih je bilo 3. Od ovih obaveza bili su osloboðeni muselemi knezovi , ali su bili odgovorni za prikupljanje dažbina. Gradovi Kotor i Budva plaæali su carine direktno sultanu. Sandžakbeg Skenderbeg, osim prihoda od filurije, imao je i drugih, tako da mu je 1523. Ovim promenama ukinuta su i dva hrišæanska spahiluka i jedan - kadije, tako da su seljaci postali slobodni, nezavisni od spahija. Posle smrti Skenderbega, Crna Gora je ponovo prikljuèena Skadarskom, pa potom Dukaðinskom i kratko vreme Hercegovaèkom sandžaku. Ove promene izgleda da su bile prouzrokovane nezadovoljstvom centralne turske vlasti sa uspesima u prikupljanju poreza. U drugoj polovini 16. Oni su poèeli da zauzimaju i prisvajaju zemljišta i ribolovišta. U tome nisu prezali ni od manastirskih imanja, bilo da su oduzimali posede bilo da su nametali plaæanje desetine. Takva situacija primorala je kaluðere Komskog i Vranjinskog manastira da se žale sultanu u Carigradu. U Crnoj Gori 1570. Prema jednom drugom izvoru iz 1614. Pod Crnom Gorom tada se podrazumevalo pet nahija: Katuni, Pješivci, Rijeka, Lješkopolje i Crmnica. Uporeðivanjem teritorije i broja kuæa s poèetka 16. Poèeci sukoba u crnogorskom društvu, javili su se jaèanjem Srpske pravoslavne crkve, turskog feudalnog sloja i stvaranjem domaæeg glavarskog sloja. Crkva je èuvala izvesno teritorijalno jedinstvo Crne Gore, negovala svest o srpskoj državi i nemanjiækoj epohi. Centar je bio Cetinjski manastir ekonomski i najmoæniji , a uticaji manastira Moraèe bili su jaki u Brdima. Najèešæi uzrok sukoba bilo je odvijanje ne samo u Crnoj Gori stanovništva da plaæa dažbine. Ono je i prouzrokovalo prve oružane sukobe, a delimièno i hajduèiju, koja æe postati privredna grana. Vlast je realno sagledavala ekonomsku slabost oblasti, a sama nije imala nikakve troškove za vlastito funkcionisanje na tom podruèju. Izmeðu vlasti i porodiènih starešina filirdžija , stajali su samo domaæi ljudi-knezovi muselemi. Ne zna se taèno kada, da li krajem 16. Utvrðeno je bilo da je haraè moglo kupiti samo lice, koje je sultan odredio, a ostali carski èinovnici, bez odobrenja sultana, nisu imali pravo da se kreæu po Crnoj Gori. Obaveza Crnogoraca bila je da idu u vojsku, i van svoje zemlje, ako ih pozove sultan. Autonomija Crne Gore ogledala se i u postojanju samoupravnih organa: 1. Odluèujuæi uticaj na zboru, imali su vladika najviši crkveni velikodostojnik i knezovi. Nevolje po Crnu Goru i Crnogorce uglavnom nisu proizilazile iz utvrðenog statusa ili postupaka centralne turske vlasti, veæ od okolnih islamskih feudalaca i njihove neprestane težnje da prisvoje odreðene posede èitluèenje. U ovom stalnom sukobu, lokalna turska vlast redovno se koristila neslogom Crnogoraca i njihovim rðavim odnosima sa brdskim i hercegovaèkim plemenima. Tako je bilo i 1634. Odbijanje Crnogoraca da daju haraè nagnalo je skadarskog sandžakbega, septembra 1645. Ujedinjeni Crnogorci i Grbljani snažno su se oduprli, ali su u aprilu sledeæe godine, sa novim sandžakbegom normalizovali odnose. Vremenom, kao bitan èinilac u politièkim zbivanjima u Crnoj Gori javlja se Mletaèka Republika. Prvi dodiri, verovatno su se zbili u primorskim gradovima trgovima soli i oblasti Paštroviæa, koji su priznavali mletaèku vlast. Na poèetku Kandijskog rata 1646-1647. Uz njihovu pomoæ, mletaèka vojska zauzela je Cetinje. Taj uspeh bio je beznaèajan, jer su Turci veæ krajem avgusta 1649. Posledice Kandijskog rata, uglavnom, nisu bile nepovoljne po Crnogorce, jer turska vlast nièim nije poremetila dotadašnju stvarnu autonomiju. Meðutim, ono što je bilo nepovoljno, i to æe imati dalekosežne posledice, bilo je uèvršæivanje turskog feudalizma u plodnim, ravnièarskim predelima Crne Gore. Plemensko ureðenje Nastanak plemena tekao je sporo, a poèivao je na krvnom srodstvu. Ono je bilo najvažnije za konstituisanje bratstava, koja saèinjavaju pleme. Bratstva su mogla biti i razlièitog porekla, a usmena tradicija izgradila je svest o poreklu od jednog pretka. Drugi èinilac bio je privredno-geografski, tako da je svako pleme imalo svoju teritoriju, koja je bila taèno ogranièena i neprikosnovena, a branjena je, ako je trebalo i oružanom silom. Broj knežina krajem 17. Bratstvo su saèinjavali rodovi, a rodove kuæe. Svaki èlan kuæe, roda bio je ravnopravan sa svim ostalim èlanovima. Ta rodovska demokratija prenesena je bila i na nivo plemena. Zborovi skupštine odluèivali su o svim bitnim pitanjima života plemena. Izvršni organ bilo je veæe plemenskih glavara, koje su èinili knez, glavari bratstva i ponekad, ugledniji domaæini. Najuticajniji glavari bili su iz najjaèih bratstava. Na èelu plemenske vojske, obièno je stajao knez vojvoda , a svi saplemenici bili su vojnici. Bitna karakteristika svih plemenskih društava, pa i našeg u Crnoj Gori, Brdima i Hercegovini, bila su èesta plemenska sukobljavanja. Uzroci ovih ratova bili su krvna osveta, prisvajanje, ili korišæenje pašnjaka i voda. Siromašna zemlja i nerazvijena privreda prouzrokovali su osobenu pojavu, koja se zove èetovanje. Èete i pojedinci preduzimali su pohode i na tuðe teritorije, upade na tuða imanja i prepade na trgovaèke karavane radi pljaèke. Tako se ovaj oblik rata èetovanje pretvarao u privrednu granu i to je normalno izazivalo reakciju turske države, koja je preduzimala kaznene vojne pohode. Razmah i dugotrajno èetovanje razvili su shvatanje kod Crnogoraca da je èetovanje junaèko delo, da je, u stvari, borba za slobodu i nezavisnost, te da je za ratnika rad nedostojan. Sve ovo je imalo odraza i na narodnu pesmu i, uopšte, usmenu tradiciju, koja je znatno uticala na oblikovanje svesti potonjih naraštaja. Stvarnost u Crnoj Gori obeležavala su i slaba javna bezbednost i opšta pravna nesigurnost. Sporove, bilo kog karaktera, rešavali su bratstvenièki ili plemenski saveti ili skupštine, na osnovu obièajnog prava, ali je problem bio u izvršenju presuda. Najteža kazna bilo je proterivanje iz plemena i oduzimanje imovine. Krvna osveta, ponajviše je remetila meðuplemensku slogu, ali ne do te mere da je nadjaèavala opštecrnogorski interes i svest o jednorodnoj zajednici, koja je bila uèvršæena verom, jezikom, tradicijom i zajednièkom borbom. Jaku integrativnu ulogu igrala je Pravoslavna crkva, Cetinjska mitropolija, na èelu sa vladikom, koja je saèuvala svest o srpskoj nemanjiækoj državi. Na samom poèetku 18. Inicijator je bio vladika hirotonisan od strane patrijarha Arsenija III Èarnojeviæa 17000. Sam dogaðaj bio je izrazito lokalnog karaktera zbio se u plemenu Æekliæi , ali istorijski gledano to je bio poèetak procesa koji æe trajati kroz ceo 18. Prvi sukobi s Turskom Poèetak 18. Bilo je to uspostavljanje prvih dodira sa pravoslavnom Rusijom. Poèelo je pozivom ruskog cara Petra Velikog 1710. Zatim je usledio dolazak ruskih emisara pukovnika Mihajla Miloradoviæa i kapetana Ivana Lukaèeviæa u Crnu Goru u leto 1711. Borba u kojoj su uèestvovala crnogorska, brdska i hercegovaèka plemena, poprimila je, do tada, neviðene razmere. Bili su napadnuti ali ne i osvojeni Nikšiæ, Spuž i Gacko. Susedi, dve republike, Dubrovaèka i Mletaèka, nisu pomogli ratujuæa srpska plemena, veæ, naprotiv, izigravajuæi neutralnost, spreèavali su ih u snabdevanju ratnim materijalom. Dalji razvoj dogaðaja, te iste 1711. Kaznenu ekspediciju, sultan je poverio Ahmed-paši. Ova pašina premoæna vojska po mletaèkim izvorima 20. Vladika Danilo i pukovnik Miloradoviæ sa oko 500 ljudi, povukli su se u Hercegovinu, a Ahmed-paša je poharao Cetinjski manastir i iznudio pokornost nekih plemena. Pošto nije bilo uslova za opstanak brojnije turske vojne posade na Cetinju i u Crnoj Gori, to se i ova Ahmed-pašina vojska povukla, a Crnogorci su nastavili sa svojim èetovanjem. To je, ponovo, nagnalo Portu da organizuje novi kazneni pohod. Po mletaèkim izvorima, Æupriliæeva vojska brojala je 30. Ovaj pohod ostao je upamæen po svojoj nemilosrdnosti, razaranju i pustošenju, koja ni kasnije nisu premešena. Otpor Crnogoraca, ma koliko bio žilav i junaèki, nije imao pozitivnih posledica; vladika Danilo je uspeo da se blagovremeno evakuiše i otputuje u Rusiju, a oko 2. Ovakav razvoj dogaðaja nije vodio ka miru. Naprotiv, mletaèko odbijanje da izruèe crnogorske izbeglice, Turska je pretvorila u povod za rat, koga je objavila 10. Novi crnogorsko-mletaèki savez nije uspeo ni na diplomatskom ni na bojnom polju da preokrene situaciju tokom 1715. Druga pogodnost za Crnu Goru bila je stupanje Austrije u rat. Krajnji smisao svoje borbe protiv Turske, Crnogorci su videli u konaènom osloboðenju od njene vrhovne vlasti, pa su, u tom cilju, bili spremni da Turskoj pretpostave mletaèku vlast. Crnogorska glavarska delegacija je 23. Smisao predloga svodio se na unutrašnju samoupravu i crkvenu samostalnost, zatim, bile su planirane plate i penzije glavarima, i razume se, vojna i materijalna pomoæ. Mletaèki senat je prihvatio predlog, ne sagledavajuæi stanje de facto. Novi saveznici preduzeli su i odreðene borbene operacije napadi na Bar i Ulcinj , ali bez pozitivnih rezultata. Nezavisno od pravnog stanja stvorenog ugovorom Crne Gore i Venecije, rat je završen potpisivanjem mira u Požarevcu 21. U tom momentu, Crnu Goru su èinile sledeæe nahije: Katunska, Pješivaèka, Rijeèka, Lješanska i Crmnièka. Smatra se da se u 18. Turska dominacija ogledala se u držanju gradova Bar, Podgorica, žabljak, Spuž i haraèu, koji je skadarski paša, ako je trebalo, i silom prikupljao. Stvarno slobodna i van turske kontrole, bila je jedino Katunska nahija. U cilju uèvršæenja svoje vlasti i lakšeg preduzimanja kaznenih pohoda, Turci su utvrdili liniju Skadar-Gacko, sa jakim uporišnim taèkama u Spužu, Nikšiæu i Trebinju, gde su držali stalne vojne posade garnizone. Požarevaèki mir, bez obzira što je i de facto i de iure poništio protektorat Venecije nad Crnom Gorom, narodu je dobro došao da se oporavi od Æupriliæeva pohoda. Mirno stanje trajalo je sve do 1736. Ovakav razvoj dogaðaja, odgovarao je i Mletaèkoj Republici, kojoj nije bilo do novih sukoba s Turskom. To ne znaèi da su Mleci Crnu Goru izbrisali iz svoje interesne sfere. Naprotiv, svesni svoje slabosti, u poreðenju sa Rusijom i Austrijom, oni su nastojali da svoj upliv održe i pojaèaju novcem, koga su davali pojedinim glavarima. Pod mletaèkim uticajem, bio je i vladika Sava, naslednik i sinovac vladike Danila, ali izvesno vreme, jer je ustupio mesto svom prodornom roðaku Vasiliju Petroviæu. Tako je, suprotno dotadašnjoj praksi, vladièanska funkcija postala nasledna u kuæi Petroviæa. Vladika Danilo umro je 1735. Tokom ovog rata, osim ogranièenog èetovanja, Crnogorci su bili mirni. Ni Beogradski mir 1739 ustanovljen izmeðu ratujuæih strana, nije doveo do promena u Crnoj Gori. Oslonac na Rusiju Unutrašnja situacija u Crnoj Gori i oèigledno izmenjen odnos snaga izmeðu hrišæanskih sila Rusija i Austrija i Turske, prouzrokovali su spoljnopolitièku inicijativu Crne Gore. Prvo je vladika Sava 1742 otputovao u Rusiju po novèanu pomoæ, koju je i dobio, a zatim je Vasilije, vladièin roðak, samoinicijativno otišao 1744 u Veneciju. Zbog ovoga je nastao spor meðu roðacima, ali po izmirenju, Vasilije je, kao arhimandrit postao Savin pomoænik. Vasilija je u Beogradu 1750. Posle ovoga èina, Vasilije je otišao u Beè, gde je, opet samoinicijativno, nudio carici Mariji Tereziji protektorat nad Crnom Gorom. U Beèu ovo nisu ozbiljno shvatili. Ali, Vasilije nije mirovao; godine 1752. Od svega toga nije bilo ništa, ali to nije sasvim obeshrabrilo Vasilija. Sledeæi svoje planove, ideje i vizije napisao je Istoriju o Èernoj Gori u kojoj nije dovoljno obratio pažnju na istorijske èinjenice, tako da je ona poprimila karakter istorijsko politièkog memoara. Uostalom, autor je i mislio politièki i težio da proizvede neposredne politièke efekte. Vrativši se iz Rusije sa 5. Odbijanje da se plati haraè i èetovanje, opet su bili povod za turski kazneni pohod. Pohod je poèeo krajem novembra 1756. Otpor Crnogoraca pod komandom guvernadura Stanislava Radonjiæa bio je žilav, ali nedovoljan da spreèi turski prodor do Èeva. Usled kiša, Turci su odustali od pohoda na Cetinje, što je u Crnoj Gori usmena tradicija protumaèila kao svoju veliku pobedu. Sledeæe godine, sklopljeno je primirje, po kome su se Crnogorci obavezali da æe platiti haraè i da æe prestati s èetovanjem. Vladika Vasilije, koji je pred turski pohod pobegao u Mletke, pisao je grofu Bestužev-Rjuminu o turskom napadu i molio rusku caricu Jelisavetu Petrovnu da se zauzme kod Porte i mletaèke sinjorije za Crnu Goru. Nemirni duh vladike Vasilija, a i težnja da izradi što veæu pomoæ, doveli su ga drugi put u Rusiju. Stigao je krajem zime 1758. Opet je razvio veliku aktivnost, a svojim fantastiènim predlozima da ruski dvor godišnje daje Crnoj Gori 50. Na kompromitaciji vladike Vasilija u Rusiji su radili, ni manje ni više do èlanovi njegove pratnje, monah Teodosije Mrkojeviæ i major Šaroviæ. Sve to pojaèalo je nepoverenje ruskog dvora, što se odrazilo i na novèanoj pomoæi, koja je Vasiliju data 1. Sinod dodao je još 1. Nepoverenje se videlo i u tome što je zajedno s Vasilijem u Crnu Goru upuæen pukovnik Puèkov, kome je naloženo da Crnogorcima razdeli 15. Za Vasilija, u izveštaju, nije bilo lepe reèi, dok se za vladiku Savu i našla po koja. Kako je sve ovo delovalo na Vasilija, ne zna se, ali se zna da je promenio i svoje ponašanje: poveo je miroljubivu politiku, savetovao da se plaæa haraè i predao se radu u cilju podizanja ekonomskog stanja Cetinjskog manastira. Ovde je ponovo razvio svoju aktivnost; molio je novac i protektorat Rusije nad Crnom Gorom. Od svega toga, nije bilo ništa, a sam Vasilije nenadno je umro marta 1766. Vasilijeva politika oslonca na Rusiju ostavila je trajne posledice; njome je ponajviše razvijeno i uèvršæeno rusofilstvo kod crnogorskog èoveka, što æe bitno i neprestano odreðivati i unutrašnju i spoljnopolitièku orijentaciju Crne Gore. Neposredna novèana pomoæ koju je Vasilije dobio od ruskog dvora najviše je koristila Cetinjskom manastiru, koji je sa materijalnim bogaæenjem postao svetilište svih pravoslavnih iz Crne Gore, Brda i Boke. Vladike su formalno bile samo duhovni poglavari Cetinjske mitropolije, a stvarno su igrali najznaèajniju politièku ulogu. Drugi deo U politièka maštanja crnogorskog èoveka, obuzetog nemanjiækom slavom, srpskim carstvom lako se uklapalo veliko pravoslavno carstvo - Rusija, uz èiju æe pomoæ biti ostvaren srpski san. U ovome leži samo deo odgovora, kako je jednom neznancu pošlo za rukom da predstavljajuæi se kao ruski car Petar III muž tadašnje carice Katarine II , zavlada Crnom Gorom. Taj èovek, èije se poreklo ni danas ne zna, lažni car Šæepan Mali u mletaèkim izvorima Stefanino Piccolo , došao je u Crnu Goru u momentu njenog velikog unutrašnjeg rastrojstva: èetovanja su uèestala, a plemenska anarhija i pravna nesigurnost poprimile su neviðene razmere. Šæepanov rafinirani nastup, kao ruskog cara, u jesen 1767. Poslanik je odgovorio da se radi o obiènoj varalici i samozvancu. Ovo pismo vladika je umnožio i razaslao u nahije. Time je nastao sukob iz koga je Šæepan izašao kao pobednik, pa je èak nekoliko nedelja držao vladiku u zatvoru. Šæepanova pojava u Crnoj Gori uznemirila je Portu, ruski dvor i Mletke. Iz njihovog odnosa prema samozvancu da se naslutiti i stepen zainteresovanosti za Crnu Goru, a s druge strane, indikativni su metodi s kojima se želelo ukloniti lažnog cara: Mleci su odmah rešenje videli u trovanju nagrada 200 cekina , a ruska carica Katarina II poslala je specijalnog emisara, koji je dobio zadatak da ubedi Crnogorce da proteraju varalicu. Nevolja je dolazila ne samo po Šæepana sa strane Turske, jer je ona preduzela vojnu intervenciju. Pod komandom bosanskog vezira Osman-paše, turska vojska je glavni udar izvela od Nikšiæa. Crnogorska vojska, oko 2. Premoæna turska vojska je vrlo brzo odnela pobedu, a Šæepan se spasao bekstvom. U nastavku intervencije, Turci su poharali naroèito Crmnicu i Bjelopavliæe. Isto su uradili i Mleèani sa svojim podanicima u Mainama, Poborima i Brajiæima, gde je lažni car bio osobito omiljen. Od daljeg stradanja Crnu goru je spasao novi rat Rusije protiv Turske. Ovaj rat stavio je crnogorska i brdska plemena pred nova iskušenja, jer je ruska carica Katarina II pozvala sve balkanske hrišæane u rat, a u Crnu Goru poslala emisara kneza J. Kneževa misija nije uspela: Crnogorci nisu krenuli u rat, a ni Šæepan Mali nije udaljen iz Crne Gore. Ovakav razvoj dogaðaja okrnjio je Šæepanov ugled u narodu. S druge strane, ni susedne države više nisu pokazivale ranije interesovanje za njega, što mu je omoguæilo mirno petogodišnje upravljanje. Stradao je od ruke svog sluge septembra 1773 , koga je platio skadarski paša. Osnovna karakteristika Šæepanove vladavine ogleda se u poèecima izgradnje civilne vlasti. Rigoroznim kaznenim merama obuzdao je krvnu osvetu, pljaèku i plemensku anarhiju. Na žalost, sve je to kratko trajalo; posle Šæepanove smrti, povratilo se staro stanje. Nesloga, karakteristièna za plemenska društva, u Crnoj Gori bila je pojaèana surevnjivošæu izmeðu porodice Petroviæa, koja je davala vladike i guvernadurske porodice Radonjiæa. Èim je nestalo Šæepana Malog borba za prevlast izbila je u prvi plan. Obe strane nastojale su da pridobiju naklonost ruskog dvora. Prvo je guvernadur Jovan Radonjiæ avgusta 1775. Skoro istovremeno, vladika Sava i njegov roðak, mladi i daroviti arhimandrit Petar Petroviæ smislili su da bi za njih bilo najbolje da Petar poseti Petrograd. U toj nameri, u strogoj tajnosti, Petar je došao u Beè, ali dalje ne. Izgleda da ni njemu, a ni guvernaduru, nije pošlo za rukom da pojedinaèno budu primljeni na ruski dvor. Stoga su zajedno, u dogovoru sa glavarima, formirali delegaciju 1777. Petroviæ i serdar Ivan Petroviæ boravili su u Petrogradu šest meseci. Za sve to vreme, carica ih nije primila, tako da su se razoèarani vratili u Crnu Goru. Od ovog momenta, pa narednih dvadeset godina, odnosi sa Rusijom bili su veoma hladni. U tom vremenu, crnogorsko voðstvo pokušavalo je da stupi u bliže, saveznièke odnose sa Austrijom. U Beèu su svi crnogorski predlozi, pa i onaj o protektoratu Austrije nad Crnom Gorom, doèekani negativno. U ovakvim nepovoljnim okolnostima, na Crnu Goru se sruèila nova nevolja: mladi skadarski gospodar Mahmud-paša od roda Bušatlija smatrali su se Crnojeviæima , juna 1785. Paša je i vojnièki i diplomatski dobro pripremio kaznenu ekspediciju. Lako je savladao otpor, zauzeo i popalio Cetinje, manastir i oko stotinu kuæa, a potom, u nastavku pohoda, poharao i pobio Paštroviæe. Pomoæi nije bilo niotkuda. Naprotiv, Mleèani su blokirali Kotor i tako Crnogorcima onemoguæili snabdevanje. Razvoj odnosa na relaciji Osmansko Carstvo - Rusija - Austrija krajem 18. Godine 1788, kada je poèeo novi rat, i Rusija i Austrija uputile su emisare u Crnu Goru, s ciljem da je privuku na svoju stranu. Svi njihovi pokušaji su propali, tako da je crnogorsko angažovanje u ovom ratu bilo neznatno i defanzivno. No, bez obzira na to, Turska je po sklapanju mira Svištov 1791; Jaš 1792 , poèela da priprema novi kazneni pohod, a povod je, opet, bilo odbijanje nekih plemena da plate haraè. Za turskog egzekutora, opet je odreðen Mahmud-paša. Ali, ovoga puta, ratna sreæa nije bila na pašinoj strani: 11. No, to ga nije spreèilo da ne preduzme novi napad. Odsudna bitka desila se na Krusima 22. Crnogorska vojska, pod komandom vladike Petra I i guvernadura J. Radonjiæa, odnela je sjajnu pobedu. U boju je poginuo i sam Mahmud-paša. Obe ove pobede, pored neposrednog oslobodilaèkog efekta, znatno su pojaèale svest o neophodnosti jedinstva Crnogoraca i Brðana, a vladici Petru I podigle ugled i uèvrstile autoritet. Francuska revolucija i Napoleonovi ratovi izazvali su promene i potrese, koje su i Crnu Goru stavile pred nova iskušenja. Prva promena bila je propast Mletaèke Republike, crnogorskog suseda, sumnjivog saveznika. Nestanak mletaèke države, ponukao je vladiku Petra I da sa svojim Crnogorcima zauzme Maine, Pobore, Brajiæe i grad Budvu. Ali, na kratko; mirom u Kompoformiju oktobar 1797 , Francuska je priznala pravo Austriji da okupira Boku Kotorsku. Od ovog momenta Boka postaje jabuka razdora u crnogorsko-austrijskim odnosima. Na iseku dvadeset godina nepovoljnih odnosa sa Rusijom, vladika Petar I, težeæi poboljšanju celokupnog stanja Crne Gore, obratio se ruskom dvoru za pomoæ. Uz molbu za novèanu pomoæ, vladika je predložio državno ureðenje Crne Gore, koje bi finansirala Rusija. Predviðala se skupština, vlada praviteljstvo , kao izvršni organ, zatim zaštita ruskog cara, a ruska vojska u Crnoj Gori bila bi èuvar novog poretka. Ruski car Pavle odredio je samo novèanu pomoæ; Cetinjski manastir dobio je posle 20 godina 4. Prvih dana januara 1799. Ovakav razvoj dogaðaja mogao bi navesti na zakljuèak da su se crnogorsko-ruski odnosi normalizovali. Meðutim, èinjenica da je vladika Petar I održavao veze sa Francuskom motivisala je novog ruskog cara Aleksandra I da povede politiku eliminisanja vladike. Taj zadatak poveren je general-lajtnantu, grofu Marku Iveliæu rodom iz Risna. Snabdeven sa tri znaèajna dokumenta carska gramata, gramata Sinoda Ruske pravoslavne crkve i lièno carevo pismo , Iveliæ je došao u Kotor poèetkom 1804. U sva tri dokumenta, kritikovan je i napadan vladika Petar I kao svetovni i duhovni poglavar. Te preteranosti, a i netaènosti, kao i Iveliæevo rovarenje i ogovaranje, nisu urodili plodom. Rešenje je naðeno tako što je poslat Aleksandar Josifoviè Mazurevski za ruskog konzula u Austriji, a u Kotor je došao, avgusta 1804. Stabilan vladièin položaj u Crnoj Gori s jedne, i nemoguænost da se prizna careva greška, s druge strane, sukob su gurali prema kompromisu. On je naðen tako što je sve svaljeno na vladièinog sekretara opata Franciska Dolèija de Vickoviæa. On je osuðen na smrt, pa pomilovan, a na nerazjašnjen naèin, ubrzo je umro u zatvoru. Ovakav razvoj kao da je odgovarao ruskom caru, jer je poèetkom 1805. Napoleonove bitke i pobede imale su odraza i na Crnu Goru. Posle poraza kod Austerlica, Austrija se obavezala da æe Francuskoj prepustiti Dalmaciju i Boku Kotorsku. Protiv ovoga bili su i Crnogorci i Bokelji, a uz sebe imali su i Ruse, koji su sa nekoliko brodova doplovili u Boku. Svi zajedno zauzeli su Konavle i Cavtat, te opseli Dubrovnik, u kome su bili Francuzi. Rat i na ovim prostorima završen je mirom u Tilzitu jul 1807 , po kome je Boka Kotorska pripala Francuskoj. Odnosi Crne Gore sa novim susedom, dojuèerašnjim ratnim protivnikom, nisu bili dobri. Bilo je dosta manjih prekršaja s obe strane, koji nisu dozvoljavali poboljšanje. Otišlo se dotle da su Francuzi napravili plan napada na Crnu Goru 1811. U ovaj duel umešali su se i Englezi sa svojom flotom u Jadranskom moru. Englezi su vladici Petru I odmah saopštili da sve što rade, rade u savezu sa Rusijom. Napravljen je novi savez i zapoèeta su borbena dejstva; Francuzi su poraženi i saterani u Kotor. To je osokolilo vladiku da energièno krene na prisajedinjenje Boke Crnoj Gori. U tom cilju, poslao je svog èoveka ruskom caru da izradi saglasnost. S druge strane, katolièki stanovnici Boke poslali su svog emisara u Beè da austrijskom caru saopšti njihovu želju da Boka postane deo njegove carevine. Tako je i bilo: mirovnim ugovorom u Parizu 30. Ustanak u Srbiji 1804. Vladika Petar I bio je u delikatnom položaju; njegovo crnogorsko uèešæe u borbama protiv Turaka, oèekivali su i Srbi u Srbiji i u Hercegovini. Na promenu vladièinog držanja uticalo je stupanje Rusije u rat protiv Turske; zajedno sa hercegovaèkim Srbima, napadnuti su Turci u Nikšiæu i Klobuku, ali - pretrpljen je poraz. Do veæeg stradanja nije došlo, zahvaljujuæi miru u Tilzitu 1807. Obnova rata izmeðu Rusije i Turske 1809. Do vojne srbijansko-crnogorske saradnje u Raškoj oblasti nije došlo, a nadvladavanje Turske nad Srbijom, prirodno, gonilo je vladiku na miroljubivu politiku prema Turskoj. Na opštu srpsku nesreæu, nadovezao se i zemljotres u Crnoj Gori 1817. Prepiska izmeðu kneza Miloša Obrenoviæa i vladike Petra I ne otkriva neki važniji konkretan, zajednièki korak, osim što svedoèi o njihovim shvatanjima savremenih aktuelnih politièkih dogaðaja. Doba vladike Petra II - zaèeci vlasti Vladiku Petra I nasledio je njegov 17-godišnji sinovac Rade. Prve godine vladavine Petra II u tradiciji i literaturi poznat kao Njegoš , karakteriše potpomaganje pobunjenog turskog begovata protiv centralne vlasti - u spoljnoj politici, a u unutrašnjoj politici stvaranje prvih državnih organa i jaèanje Njegoševe liène vlasti. Stvoreni su bili Praviteljstvujušèi senat, koji je imao prerogative suda i gvardija 388 ljudi , kao izvršni organ senatskih odluka. Gvardija je funkcionisala kao niži sud i policija. Uz gvardiju su postojali i perjanici 30 , kao specijalni policijski odred, koji su, uz obezbeðivanje vladike i Senata, vršili i kaznenu funkciju. U ovo vreme, napisani su tzv. Uèvršæenju Njegoševe vlasti doprinela je njegova pobeda nad guvernadurskom porodicom Radonjiæa, koja je bila jedina konkurentska porodica Petroviæima u borbi za prvenstvo i vlast. Narodna skupština je 17. U zavoðenju reda i bezbednosti, Njegoš je, ne retko bio i surov. Oreškoviæ - dalmatinskom guverneru grofu J. Spoljna bezbednost Crne Gore za Njegoševe vlade nije se znatno poboljšala. Turska je i dalje Crnu Goru smatrala za deo svoje suverene države, direktno pod vlašæu skadarskog vezira, koji je na razne naèine ispoljavao svoju nadmoæ i vlast. Zauzimanjem Vranjine i Lesendra ostrva u Skadarskom jezeru skadarski vezir je, pored faktièkog dobitka, demonstrirao svoju tursku suverenost. Skoro istovetna situacija bila je i na granici sa Hercegovinom. Spor oko Grahova 1836. U ovom boju se posebno istakao gataèki muselim Smail-aga Èengiæ. Inaèe, Smail-aga, zajedno sa svojim sinom, bio je poznat po terorisanju srpskog stanovništva, što mu je i došlo glave. To je izazvalo pohod Ali-paše, u kome su bili veliki gubici na obe strane. Do konaènog regulisanja odnosa došlo je u Dubrovniku 9-12. Nevolje su dolazile i od novog suseda Austrije, èija se administracija nije odlikovala poznavanjem Crnogoraca, Bokelja i njihovih meðusobnih odnosa kao ranija mletaèka vlast. Austrija kao pravna država se teško snalazila u šumi sitnih sporova izmeðu svojih podanika Paštroviæa, Pobora, Maina, Brajiæa, Krivošija s jedne, i Crnogoraca i Hercegovaca, s druge strane. Dugogodišnji spor oko manastira Maine i Stanjeviæa Austrija je rešila u svoju korist, tako što je Njegoš, ipak, pristao da joj oba manastira proda. Normalizovanju života i u Crnoj Gori i na Primorju, pogodovalo je državno razgranièenje izmeðu Crne Gore i Austrije, što su izveli predstavnici dve strane, èime je Austrija de facto bila priznala crnogorsku vlast, zaobišavši suverenu tursku vlast. Dobri odnosi izmeðu Rusije i Austrije održavali su se i na njihov odnos prema Crnoj Gori. Pošto su ove dve sile 1833. Kao i njegovi prethodnici, i Njegoš je finansijski zavisio od Rusije. Da bi uèvrstio svoj lièni položaj, a i rusku pomoæ, Njegoš je maja 1837. Svojom pojavom, nastupom, opštim utiskom raspršio je sva ogovaranja i intrige, koje su se oko njega plele. Uspeh je bio potpun; car je godišnju novèanu pomoæ poveæao sa 1. Povoljne izveštaje o politièkim prilikama u Crnoj Gori, a lièno i o vladici, ruski dvor dobio je, u dva navrata, od svojih emisara potpukovnika Ozereckovskog i kapetana Kovaljevskog. Nudio je vojnu pomoæ hrvatskom banu Jelaèiæu, vojvoðanskim Srbima, pa èak i ruskom caru. Svoje poslednje dane, ophrvan teškom bolešæu, Njegoš je proveo rešavajuæi sporove sa Austrijom oko uvoza municije i mireæi patrijarha Rajaèiæa i episkopa Atanackoviæa. Stanje privrede, finansija, trgovine, prosvete, svakodnevni život i društveni odnosi u Crnoj Gori u prvoj polovini 19. Stoèarstvo i dalje je bila osnovna privredna grana, a udeo zemljoradnje se poveæao proizvodnjom krompira, koga je vladika Petar I doneo iz Rusije. Glad je bila èesta pojava, a ublažavana je žitom iz Rusije i kupovinom hrane od novca koji je dobijan od Rusije i delimièno od Srbije. Unutrašnja trgovina bila je skromnih razmera, vodili su je uglavnom, pripadnici glavarskih porodica. Izvoz stoke, stoènih proizvoda, koža, ribe, vina išao je, pre svega, u Boku. Najvažniji uvozni artikli bili su so i oružje. Tek u Njegoševo doba poèelo da se izgradnjom puteva. Stanovništvo je živelo po selima, a jedino je Rijeka Crnojeviæa lièila na grad. Nepismenost je bila opšta. Jedini pismeni ljudi bili su sveštenici. Vladika Petar I poslao je prve grupe mladeæi na školovanje u Boku i Rusiju, a 1834. Njegoš je posedovao malu štampariju, u kojoj je štampao svoja dela, bukvare i almanah Grlicu pet godišta. Njegoš je testamentom za svog naslednika odredio sinovca Danila, koji se u momentu vladièine smrti nalazio u Beèu. Njegovo dvomeseèno odsustvo sa Cetinja olakšalo je vladièinom bratu Peru, prezidentu Senata, jednom od najbogatijih i najuglednijih ljudi u Crnoj Gori da preduzme odreðene mere u cilju zavladavanja. Usled toga, nastale su dve struje u glavarskom sloju. Ipak èinjenice da je Danilo bio pravovaljani naslednik i da je uživao podršku Rusije, izgleda a su bile presudne da na skupštini glavara, januara 1852. Marta iste godine, odlukom Senata, uvedeno je knjaževstvo kao oblik uprave. Mladi, ali energièni knjaz Danilo znalaèki se uèvrstio na vlasti, a njegovi glavni politièki protivnici, novembra 1853. Treæi deo Pri kraju prve godine vladavine knjaza Danila Crna Gora je bila pred velikim iskušenjem, usled napada gospodara Bosne i Hercegovine Omer-paše Latasa. Uzroci Omer-pašinog pohoda bili su crnogorsko pomaganje hercegovaèkih Srba, èetovanje, pljaèke, a neposredan povod pad Žabljaka u crnogorske ruke. Knjaz Danilo izvršio je totalnu mobilizaciju; po jednom izvoru, mobilisani su svi muškarci od 13 do 80 godina. Po austrijskim procenama, bilo je oko 3. Masovni heroizam Crnogoraca, žestok otpor u kome su uèestvovale i žene, nisu bili dovoljni da se spreèi Omer-pašin cilj: razbijanje Brda od Crne Gore, posle èega bi usledio koncentrièan napad na staru Crnu Goru. Spas od totalnog poraza bio je u knjaževom pozivu velikim silama na intervenciju, što su Rusija i Austrija uslišile, a Porta je naredila Omer-paši da prestane sa operacijama. Najveæa stradanja i razaranja pretrpeli su Pješivci, Bjelopavliæi i Crmnica. Vladu knjaza Danila odlikuje dalje izgraðivanje državne vlasti, njeno efikasno funkcionisanje i stasavanje knjaza u apsolutnost monarha, u èemu vidno mesto zauzima donošenje Opšteg zemaljskog zakonika u nauci poznat kao Zakonik Danila I na skupštini glavara i starešina na Cetinju 23. Zakonik ima 95 èlanova, koji ma su regulisana brojna pitanja iz društvenog, politièkog i privrednog života. Ovim Zakonikom, dovršeno je rušenje patrijarhalnog naèina života, uništena je samostalnost plemena i uèvršæena državna vlast. Ali, ceo ovaj proces nije tekao glatko i bez otpora. U toku èetiri godine, izbile su èetiri bune: u Piperima 1852. Bjelopavliæima 1854 i Kuèima 1855. Sve su surovo ugušene, a najveæa stradanja pretrpeli su Kuèi. Oko 200 lica, meðu kojima je bilo i dece, ubijeno je, zapaljeno je trinaest sela, opljaèkano 800 kuæa i zaplenjeno oko 3. Organizovanju vojske i policije perjanici , kao nezaobilaznih poluga svake državne vlasti, knjaz Danilo, razume se, posvetio je dužnu pažnju. Smatra se da je ova vojska brojala oko 9. Naoružanje je bilo skromno, ali vredi zabeležiti i zaèetke artiljerije. Knjaževa garda brojala je oko 1. Èvrsta vlast i èvrsta Danilova ruka ogledali su se i u prikupljanju porezu. Za njegove vlade nije zabeleženo odbijanje plaæanja poreza, što je bilo regulisano Zakonikom. Godišnji prihod od poreza bio je 500 fiorina veæi nego za Njegoševe vlade. O upotrebi novca, knjaz nikome nije polagao raèuna. Privredni život Crne Gore u toku osmogodišnje Danilove vladavine napredovao je u pravcu stvaranja crnogorskog jedinstvenog privrednog prostora, što je postignuto uvoðenjem carine dacija ili ðumruk. Ovom merom, bili su zaštiæeni crnogorski proizvodi od austrijske robe, koja je dolazila iz primorskih gradova. Carina je davana u zakup, te je postala izvor prihoda i faktor imovinske diferencijacije i stvaranja glavarske birokratije, što je priroda posledica nastanka države. Trgovinom i zelenaštvom bavili su se glavari i sveštenici. Knjaz Danilo je u spoljnoj politici nastavio politiku oslonca na Rusiju, ali od marta 1856. Presudan dogaðaj zbio se na konferenciji u Parizu marta 1856. Na ove reèi, predstavnik Rusije nije imao primedbu. Nema dokaza da knjaz Danilo nije bio svestan nepremostive prepreke za meðunarodno priznanje vlastite države. Stoga se prihvatio realnijeg cilja: razgranièenja sa Turskom, onako kako je to Njegoš uradio sa Austrijom. Crna Gora je pomogla oslobodilaèki, srpski pokret hercegovaèkih i brdskih plemena što je dovelo do rata sa Turskom. Istina, on se nije rasplamsao; jedina i odluèujuæa bitka, odigrala se na Grahovu 13. Rat se nije produžio, jer su se umešale Francuska, Rusija i Austrija. Zahvaljujuæi njihovom posredovanju, formirana je komisija za razgranièenje, koja je uspešno završila rad 8. Suverena vlast turskog sultana nad Crnom Gorom nije dovoðena u pitanje, a razgranièenjem Crnoj Gori su prisajedinjeni Grahovo, delovi Banjana, Dronjaka, Vasojeviæa, Kuèa, a zatim Nikšiæka Župa, Rudine, Tušina, Lipovo i Dodaši. Tako je Crna Gora prvi put u istoriji dobila zvaniène državne granice. Bio je to veliki istorijski uspeh, bez obzira što ta, faktièka država još nije dobila meðunarodno-pravno priznanje sopstvenog suvereniteta. Vladavina knjaza Danila naglo je prekinuta njegovim ubistvom u Kotoru 12. Do danas, nije razjašnjeno da li je pao od ruke politièkog ili liènog neprijatelja. Nezavisna država Knjaza Danila nasledio je njegov sinovac Nikola, sin Mirkov koji se temeljito pripremao za vladara. Mladi vladar imao je neizmernu podršku svoga oca, tada najuticajnijeg èoveka u Crnoj Gori. Dogaðaji koji su se spremali, i iskušenja koja su nailazila, tržila su ljude, a èini se da su Petroviæi, otac i sin, bili na pravom mestu svesni istorijskog trenutka. Knjaz Nikola nije se ni zgrejao na vladarskom tronu, a veæ je posegnuo da pomaže srpske ustanike Luke Vukaloviæa u Hercegovini. Stoga mu je Turska aprila 1862. Napad je vodio Omer-šapa, u poèetku pred 29. Nasuprot je bilo 15. Snažan otpor dat je u klancu Duga i oko Meduna, ali ne toliki da bi spreèio sistematsko napredovanje turske vojske. Borbe koje su voðene do kraja avgusta oslabile su crnogorsku vojsku do te mere da je ona jedva spreèila zauzimanje Cetinja, do èega bi, svakako, kasnije došlo da nije usledila intervencija Rusije u Carigradu. Teški poraz je izbegnut, ali ne i turski ultimatum i diktirani mirovni ugovor potpisan 8. Po ovom ugovoru, u državne granice se nije diralo, ali se Crna Gora obavezala da neæe pomagati pobunjenike u Turskoj. Ostale odredbe, nepovoljne po Crnu Goru, uz pomoæ velikih sila u narednim godinama su nekako potisnute i zaobiðene. Postalo je jasno da se vojsci mora posvetiti veæa pažnja. Uz pomoæ Srbije, proširena je sopstvena proizvodnja oružja, a dobijeno je 5. Srbijanski oficiri vršili su obuku vojske i pomogli sprovoðenje vojne reforme 1871. Tada je crnogorska vojska brojala oko 17. Sa tako ojaèanom vojskom uz finansijsku pomoæ Rusije i Srbije doèekala je Crna Gora veliku istoènu krizu i rat 1876-1878. Kriza je otvorena ustankom Srba u Bosni i Hercegovini, koji su i tajno i javno pomagale Srbija i Crna Gora. Meðusobne odnose ove dve srpske države regulisale su tajnim ugovorom potpisanim u Veneciji 9. Ovoga puta, ratna sreæa bila je na strani Crne Gore; na Fundini 14. U isto vreme, uspehe su slavili i ustanici u Vasojeviæima. Uz posredovanje Rusije, primirje je sklopljeno 1. Turska vojska oko 65. Teške borbe voðene su u Ostroškom Klancu i kod manastira Moraèe. Porazi turske vojske u borbama protiv Rusa u severnoj Bugarskoj blagovremeno su se odrazili na stanje u Crnoj Gori. Rat je obustavljen primirjem u Jedrenu 13. Finale ovog velikog uspešnog rata Rusije i Srba protiv Turske zbilo se na Berlinskom kongresu od 13. Na ovom kongresu, Crna Gora je konaèno priznata za nezavisnu državu, a zadobila je i velika teritorijalna proširenja. Državna teritorija je sa 4. Površina obradive zemlje 1869. U gotovo istoj srazmeri, poveæan je i broj stoke: godine 1883. Prisajedinjenjem gradova, uveæan je udeo zanatstva i trgovine u privredi Crne Gore, a izlazak na Jadransko more stvorio je prvu pretpostavku za pomorstvo i obimniju spoljnu trgovinu. Rat i celokupna poratna situacija u Crnoj Gori, a posebno u prisajedinjenim oblastima, bitno su uticali na iseljavanje i naseljavanje stanovništva. Tursko i muslimansko stanovništvo masovno se iseljavalo u tursku. Crnogorska vlast nije organizovano pristupila agrarnoj reformi, veæ je lièno knjaz Nikola prisvojio velike komplekse zemlje, a zatim, bogato darovao roðake, prijatelje i zaslužne ljude. Ipak, i veliki broj seljaka dobio je zemlju. Na taj naèin, likvidiran je turski feudalni sistem i stvoren sistem slobodnog seljaèkog poseda. No sve to nije bilo dovoljno da spreèe dalja migraciona kretanja pa i iseljavanje iz èisto ekonomskih razloga. Do promena je došlo i u organizaciji državnog aparata: ukinut je Senat, a formirani su Državni savet, ministarstva i Veliki sud. Državni savet je bio zakonodavno telo sa najvišom nadzornom vlašæu. Napravljena je bila i nova administrativna podela na pet oblasti. Oblasni upravitelj bio je najviši predstavnik državne vlasti, direktno odgovoran ministru unutrašnjih poslova. Oblasti su bile podeljene na kapetanije, a kapetan je imao upravnu, sudsku i finansijsku vlast. Osnovni kriterijum za omeðavanje kapetanije, bila je plemenska teritorija. Ljudi iz administrativnog aparata bili su nedovoljno struèno osposobljeni, slabo plaæeni, pa su korupcija i samovolja bile èesta pojava. Na funkcionisanje celokupne države bitno je uticao sam knjaz Nikola. Nesumnjivi uspesi u ratu, ogromno uveæanje državne teritorije i meðunarodno priznanje države, podigli su knjazu ugled i olakšali zavoðenje i stabilizovanje liène vlasti. Knjaz je Crnu Goru smatrao svojim posedom. Takav njegov stav i samodržaèka praksa, razumljivo, izazvali su nezadovoljstvo i ogorèenje dela glavara, ali ne do tog stepena da bi se formirala stalna opozicija. S druge strane, veæi deo glavarsko-birokratskog sloja podržavao je knjaza i time blokiralo bilo kakve promene. Tako nekritièki negovana svest o sebi ostavila je trajne posledice na mentalitet naroda i državnu politiku, što æe proizvesti delimiène štetne posledice u narednim društvenim i politièkim lomovima i ratovima za osloboðenje i ujedinjenje Srpstva. Posle Berlinskog kongresa Crna Gora je uspostavila diplomatske odnose sa više evropskih država, te su na Cetinju radila poslanstva Rusije, Austro-Ugarske, Turske, Francuske, Italije, Srbije, Bugarske, Engleske, Grèke i Nemaèke. Iz finansijskih razloga Crna Gora je jedino imala poslanika u Carigradu, konzula u Skadru i diplomatskog agenta u Kotoru. Spoljna politika je bila u rukama knjaza Nikole. Odnosi sa Srbijom za vreme kralja Milana Obrenoviæa bili su rðavi i optereæeni liènom mržnjom. Stalan izvor netrpeljivosti bio je u nacionalnom radu u Staroj Srbiji, posebno u onim delovima za koje je knjaz Nikola smatrao da spadaju u njegovu interesnu sferu. I kasnije, svi pokušaji da se sporazumno regulišu sporna pitanja sa mladim kraljem Aleksandrom nisu uspeli. Knjaz Nikola nije odustajao od svoje ambicije a i on i njegova dinastija kao i starija imaju prvenstvo u ujedinjavanju svih srpskih zemalja. Veoma dobri su odnosi održavani su sa Rusijom, što je još više uèvršæeno udajom dveju kæeri knjaza Nikole za roðake ruskog cara. Ovih obaveza Crna Gora se nije pridržavala ni 1911. Podrška Rusije u Crnoj gori bila je znatna u njenom odupiranju ekonomskom potèinjavanju Austro-Ugarskoj, a posebno oko uticaja u Boki, Hercegovini i severnoj Albaniji. Strateški cilj Austro-Ugarske bio je da ne dozvoli državno ujedinjenje Srbije i Crne Gore. Verovatno pod uticajem promena u Srbiji i Rusiji, a da ne ostane uz turskog sultana jedini neustavni vladar, knjaz Nikola je doneo Ustav 19. Narodna skupština, izabrana 27. Po Ustavu, Crna Gora je bila nasledna, ustavna monarhija. Knjaževa liènost bila je neprikosnovena i nije podvrgavana odgovornosti. Zajedno sa Narodnom skupštinom, knjaz je imao i zakonodavnu vlast. Bio je i vrhovni komandant, imao pravo objave rata i sklapanja saveza sa drugim državama. Postavljao je sve državne èinovnike, sazivao Narodnu skupštinu. Ministre je postavljao knjaz. Sudovi su proglašeni nezavisnim, ali je sudije, takoðe, imenovao knjaz. Privatna svojina proglašena je za nepovredivu. Ona je izrasla iz kluba narodnih poslanika, koji su bili iz reda mlaðe, školovane generacije. Nazivala se još Narodna, a program i statut bili su kopija Radikalne stranke u narodu poznati kao klubaši , bili su lojalni knjazu, a nisu imali naèelna antimonarhijska uverenja. No, bez obzira na to, knjaz je kao protutežu organizovao Pravu narodnu stranku pravaši od ljudi najkonzervativnijih shvatanja. Najžešæi knjaževi kritièari bili su crnogorski studenti u Beogradu. Oni su maja 1907. Narodna stranka je optužila da stoji iza proglasa, a zatim poèeo je progon njenih pristalica. Otpora nije bilo, osim što je septembra 1907. Takav razvoj dogaðaja bio je koban po stranku, jer, posle toga nije uspela da se obnovi i povrati na politièku pozornicu Crne Gore. No, knjazu ovo nije bilo dovoljno, veæ je organizovao politièki proces protiv svojih protivnika. Povod izgovor su bile bombe 15 komada koje su prvaci crnogorskih studenata iz Beograda poslali u Crnu Goru. Proces je održan na Cetinju od 25. Bila su optužena 132 lica. Meðutim, ne bi se moglo reæi da je knjaz Nikola toga bio svestan, jer je ubrzo organizovao novi politièki proces. Na meti su, opet bile pristalice Narodne stranke. Na vremenske kazne bilo je osuðeno 59 lica, a na petoricom je izvršena smrtna kazna 29. Taj tragièni bilans nije spreèio knjaza da se za nekoliko meseci - 1910. Èetvrti deo Poèetkom 20. Najrazvijeniji odnosi bili su sa Austro-Ugarskom; godine 1910. Perper je bio prvi crnogorski novac, iskovan 1906. Prva banka osnovana je u Nikšiæu 1901. Industrija, drvena i prehrambena, bila je u zaèetku, a zahvaljujuæi italijanskom kapitalu, podignuta je u Podgorici Fabrika cigareta. Uporedo sa privrednim rastom došlo je i do izgradnje puteva; od 1879. Finansije crnogorske države poèivale su na porezu kuluk, nizamija , sveštenièkom prirezu bir , carini, a posebno od pomoæi Rusije. No, i pored toga, država je morala da se zadužuje u inostranstvu; od 1879. Veliki napredak postignut je u prosveti; godine 1871. Devojaèki institut finansiran od ruske carice, po ruskom uzoru , radio je od 1869. Ukupno ga je pohaðalo 450 uèenica. Gimnazija osmorazredna , poèela je da radi 1909. Na školstvo je godine 1908. U istom vremenu, pojavili su se i prvi struèni i književni èasopisi Zdravlje, Prosvjeta, Uèiteljski list, Trgovaèki list, Zemljoradnik, Crnogorka, Nova Zeta, Književni list, Dan. Nauènih ustanova nije bilo, ali to ne znaèi a nije bilo nauènog individualnog rada. Dobar primer toga je Valtazar Bogišiæ sa izradom ozakonjenjem obièajnog prava Opšteg imovinskog zakonika 1888. Crna Gora je ušla u savez sa balkanskim, hrišæanskim državama Srbija, Bugarska, Grèka u cilju konaènog nacionalnog osloboðenja od Osmanskog Carstva. Vojnom konvencijom sa Srbijom, precizirani su prvaci ofanzivnih dejstava. Crnogorska vojska, organizovana na teritorijalnoj-plemenskoj osnovi, milicijskog tipa, slabo naoružana i opremljena, bila je podeljena na tri odreda: Primorski, pod komandom generala Mitra Martinoviæa, sa 8. Zetski, pod komandom prestolonaslednika Danila, jaèine 15. Ovom odredu bio je namenjen glavni zadatak - zauzimanje Skadra. Istoèni, pod komandom generala Janka Vukotiæa sa 12. Naspram ove, crnogorske vojske, nalazila se turska vojska jaèina 24. Rat protiv Osmanskog Carstva, u nauci poznat kao Prvi balkanski rat, poèeo je 8. U prvim sudarima, Zetski odred je postigao uspehe, ali ih nije iskoristio za dalja dejstva. Odred je sporo nastupao prema Skadru iako je put bio slobodan, jer su katolièka albanska plemena stali na stranu Crne Gore. To je omoguæilo turskom komandantu da brojno ojaèa odbranu. Istoèni odred brzo je završio svoj posao; osloboðeni su Mojkovac, Bijelo Polje, Pljevlja, Berane, Rožaj, Plav, Gusinje i Ðakovica 4. XI u koju se ušlo zajedno sa srpskom vojskom. Primirje sa Turskom potpisano je 3. Borbe za Skadar obnovljene su 7-9 februara 1913. Gubici su bili veliki na utvrðenjima Bardanjolt i Taraboš, ali grad nije bio zauzet. To je primoralo kralja Nikolu da se obrati za pomoæ. Udovoljavajuæi molbi, srpska vlada je uputila pomoæ specijalno formirani Primorski korpus 30. Do napada nije došlo, jer su velike sile uputile oštar demarš Crnoj Gori sa zahtevom da se odustane od opsade Skadra, a zatim u crnogorske jadranske vode uplovilo je osam ratnih brodova evropskih sila. S druge strane, Rusija je primorala Srbiju da povuèe svoju vojsku od Skadra. No, uprkos svemu opsada Skadra nije napuštena. Kralj Nikola i njegova Vrhovna komanda odluèili su da grad tuku samo artiljerijom i na taj naèin iznude njegovu predaju. U tome se i uspelo. Esad-paša, komandant odbrane Skadra ponudio je prihvatljive uslove za predaju grada, te su crnogorske trupe ušle u Skadar 24. No time ništa nije bilo rešeno. Naprotiv, mešanje velikih sila bilo je samo pojaèano. Organizovan je žestok diplomatski pritisak na Kralja Nikolu kome on nije mogao da se odupre, bez rizika samoubilaèkog rata. Odluku da napušta Skadar kralj Nikola je saopštio engleskom ministru inostranih poslova E. Posle ove izjave, potpisan je ugovor o predaji Skadra, a 14. Gubici Crne Gore u ovom, Prvom balkanskom ratu, bili su oko 9. U drugom balkanskom ratu, izmeðu dojuèerašnjih saveznika, Crna Gora je stala na stranu Srbije; 10. Gubici odreda bili su 950 ljudi izbaèenih iz stroja. Rezultat balkanskih ratova po Crnu goru bio je povoljan. Državna teritorija proširena je za novih 5. Pripojeni su gradovi Mojkovac, Bijelo Polje, Pljevlja, Berane, Plav, Gusinje, Rožaj, Peæ, Ðakovica, Tuzi i deo Skadarskog jezera. Književnost Književni rad u Crnoj Gori i na teritorijama koje æe kasnije uæi u sastav Kraljevine i Crne Gore bio je uslovljen, kao i svaki drugi duhovni i intelektualni rad, objektivnim stanjem, u kome se nalazilo stanovništvo. Ljudima, èiji je život bio gola borba za opstanak, a uz skut, vazda, bile sablja i puška, nije bilo moguæe predano i sistematski baviti se umetnošæu. Narodna epska poezija, kazivanja uz nacionalni muzièki instrument gusle, vekovima je bila osnovni umetnièki i književni izraz. U primorskom delu Crne Gore, koji je stoleæima bio pod vlašæu Venecije, književni rad bio je raznovrsniji, upravo onakav kakav je bio u metropoli i zapadnom Sredozemlju. Manastiri u Crnoj Gori , kao i u drugim srpskim oblastima, bili su prvi i jedini centri pismenosti, fresko-slikarstva, duhovnog života. Iz reda i pera pravoslavnih duhovnika, pojaviæe se i prvi književni sastavi. Vladika Vasilije Petroviæ sa svojim delom Istorija o Èernoj Gori, smatra se zaèetnikom književnog rada u užem delu svoje otadžbine. Delo obim 43 strane malog formata , objavljeno je u Petrogradu 1754. Ovo delo je malo stvarna istorija, a daleko više politièki memorandum. Literarna svojstva i crte uoèljive su kod geografskog opisa zavièaja, ali i kod delova o srpskom plemstvu, njihovim odnosima pa i o kosovskom boju. Kao prvi hronološkim redom pesnik crnogorski, smatra se vladika Petar I. Istina, nije poznata nijedna njegova zbirka pesama, pesnièki rad bio je uglavnom anoniman, ali se za neka ostvarenja pouzdano zna da su njegova. Na prvom mestu je pesma Pohvala Karaðorðu, napisana u desetercu. Zahvaljujuæi Vuku Karadžiæu, znamo da je Petar I autor šest pesama o bojevima protiv Mahmud-paše Bušatlije. Niæifor Duèiæ objavio je Srpsko-dalmatinskom magazinu 1864. Rad Petra II Njegoša, ne samo autorski, doprineo je da se na Cetinju u kratkom roku objavi nekoliko književnih sastava; zahvaljujuæi nabavci štamparije, Njegoš je objavio svoje prve književne proizvode: Lijek jarosti turske; Pustinjak cetinjski, ali i delo Sime Milutinoviæa Dika crnogorska 1834 i Vukove Narodne poslovice 1836. U godišnjaku almanahu Grlica 1835-1839 , nalazi se, pored radova Njegoša i urednika Dimitrija Milakoviæa, niz raznorodnih originalnih radova i prevoda Kratak pregled na geografsko-statistièko opisanije Crne Gore, narodne pesme, Milakoviæeva Istorija Crne Gore, Puškinova Pjesma o Georgiji Èernom. Njegoš je objavio zbirku narodnih pesama 61 Ogledalo srpsko, tj. Njegoševo stvaralaštvo nastalo je pod uticajem velikih uzora Deržavin, Lamartin, Dante , ali i po savetima Sime Milutinoviæa Sarajlije, u jednoj epskoj sredini. Stoga se Njegoš pojavljuje i kao narodni guslarski pesnik o kao umetnik sa filozofsko-misaonom dikcijom. Njegošev sestriæ Stevan Peroviæ Cuca 1830-1857 možda je imao sposobnosti i ambicije da, bar u nekom pogledu, produži književni rad svog velikog ujaka, ali je pao od ruke plaæenika knjaza Danila. U toku svog kratkog, ali burnog života, napisao je oko tridesetak lirskih pesama, a nekoliko i u deseteraèkoj tradiciji. Marko Miljanov Popoviæ 1833-1901 , hajduk, megdandžija, vojskovoða, istinska moralna velièina, tek u zrelim godinama nauèio je da piše, te se tada i prihvatio pera. Po ugledu na Vuka Karadžiæa, prvo je poèeo beležiti narodne pesme, a onda i sam pisati. Njegova najpoznatija dela su: Pleme Kuèi u narodnoj prièi i pjesmi; Primjeri èojstva i junaštva; Život i obièaji Arbanasa, Nešto o Bratonožiæima. Kralj Nikola 1841-1921 , ne samo da je kao knjaz, a posle i kralj, produžio vladarsku lozu Petroviæa, veæ je svojim književnim radom održao i taj kontinuitet. U toku šezdeset godina, koliko se bavio književnošæu, ostavio je lirske i epske , drame, pripovetke, roman. Deo lirskih pesama objavljen je u zbirci Skupljene pjesme 1889 , a prva epska pesma Ženidba bega Ljuboviæa, nastala je još 1868. Nova kola je zbirka epsko-lirskih pesama, a dramski tekstovi su Vukašin, Kako se ko rodi, Knjaz Arvanit, poznata pripovetka je Despa. Svi biografi kralja Nikole, istièu da mnoštvo svojih ostvarenja kralj nije objavio, a zna se da je pisao do kraja života. Stjepan Mitrov Ljubiša Budva 1824-1878 , u poèetku je bio pod uticajem italijanske kulture, a posle upoznavanja Vukovog rada i sam se okreæe narodnom stvaralaštvu i tradiciji, gde nalazi teme i za svoje spevove Boj na Visu , i pripovetke Pripovijesti crnogorske i primorske; Prièanja Vuka Dojèeviæa; Kanjoš Macedonoviæ. Hronološka tablica 1513 - Crna Gora postaje sandžak administrativna jedinica Turskog Carstva pod upravom Skenderbega Staniše Crnojeviæa 1523 - doneta kanun - namet kojom se u Crnoj Gori uvodi poseban porez - filurija 1634 - Turska ugušila pobunu Kuèa i Pipera 1712 - kazneni pohod pod Amed-pašom; poharan Cetinjski manastir 1714 - novi kazneni pohod pod Numan-pašom Æupriliæem 1785 - kazneni pohod pod Mahmud-pašom Bušatlijom 1796 - pobeda Crnogoraca nad turskom vojskom u Martiniæima 1796 - 22. Njegoš rukopoložen za mitropolita 1847 - objavljen Gorski vijenac, delo P. Njegoša 1855 - donet Zakonik knjaza Danila 1858 - pobeda Crnogoraca i Hercegovaca nad Turcima kod Grahova 1876 - pobeda Crnogoraca i Hercegovaca nad Turcima na Fundini u Vuèjem Dolu 1905 - donet Ustav Crne Gore 1910 - Crna Gora proglašena za Kraljevinu 1912 - osloboðeni gradovi Mojkovac, Bijelo Polje i dr.